.Jovan Soldatović (1920-2005) bio je jedan od predvodnika jugoslovenske moderne skulptorske misli, istaknuti likovni pedagog i društveni radnik, pokretač kulturnog života i značajnih umetničkih inicijativa u Novom Sadu, sve do svoje smrti. Ostvario je bezbroj skulptorskih dela, od kojih stotinak krasi javne prostore u našoj zemlji, ali i u svetu.

Osvrćući se na njegov ukupan stvralački rad zaključićemo da Soldatović nije bio vajar volumena u prostoru, već pre zaljubljenik žive i ekspresivne linije koju je artikulisao akcijom u materijalu. NajčešÄ‡e, i u osnovi svake, kasnije u bronzi izvedene skulpture, bio je rad sa tkaninom ili vlaknima natopljenim gipsom od kojih je na žičanom “kosturu” gradio ljušturaste forme. Ta vlaknasta struktura dominira njegovim delom još od početka pedesetih godina, od kada se i prikazani likovi izdužuju, ekstremiteti transformišu u linije, ravne površine postaju “izjedene”, transparentne, tvoreći bogatu igru formi u okviru polazišne teme.

Još od rada “Muški akt” iz 1950. vidljiva je bila Soldatovićeva težnja ka razaranju realnog oblika, a od “Dečaka sa lanetom” 1953. počinje karakteristična i najprepoznatljivija faza koja će se kroz decenije kristalizovati u brojnim temama: životinjskim predstavama, borbama ratnika ili portretima pesnika i slikara. Vremenom forme postaju sve ekspresivnije, konstrukcija figura vidljivija, ogoljenija, a pokreti sve dinamičniji.

Sa gledišta moderne skulpture Soldatović je najveće domete ostvario u kompozicijama gde su tema i polazišni oblici u drugom planu. Apstraktno dejstvo karakterističnih Soldatovićevih modula likovnog izražavanja, gde je najočitija njegova strast rada u materijalu, bez obzira na temu, zrači snažnim i svežim likovnim izrazom, i takvi njegovi radovi ostaju aktuelni do današnjeg dana. Tu mislimo recimo na “Kentaura” iz 1964, “Don Kihota” iz 1970, “Verenike” iz 1977, da navedemo samo neke.

TakoÄ‘e se nameće utisak da se Soldatovićev stavaralački duh najadekvatnije ispoljavao u dramatičnim scenama i situacijama. Skulpturama “Dva Ikara”, “Ranjeni jelen”, “Srne u skoku”, “Ptice i pas”po dramatici teme ujedno najviše odgovara karakteristični Soldatovićev tretman materijala, kojim je naglašena ekspreivnost i psihološka tenzija. Svojevrstan egzistencijalni grč, trošnost živog organizma, ali i njegova prkosna žilavost i odolevanje smrti, poruke su ovih Soldatovićevih vrhunskih dela, gde on materijal dovodi do ključanja, stavljajući sam postupak u prvi plan, gde je bio i njegov najviši doprinos našoj modernoj skulpturi. Tokom više od šezdeset godina plodnog stvaralaštva Jovan Soldatović je najviše doprineo razbijanju zatvorene forme skulpture, učinivši je transparentnom, šupljikavom i prožetom ambijentom.

Posvećenim radom u materijalu, specifičnom arhitekturom oblika i nanošenjem površinske teksture koja je postala prepoznatljiva na domaćem, pa i meÄ‘unarodnom umetničkom planu, Jovan Soldatović je opravdao svoju ulogu predvodnika u stvaranju našeg savremenog skulptorskog jezika.